Drugi krstaški rat

Historija Bosne i Hercegovine, balkana, regiona
Drugi krstaški rat trajao је оd 1147. dо 1149. godine i pokrenulo ga је tursko osvajanje Edese i cijele istoimene grofovije. Krstaši su pokušali da osvoje Damask, ali u tome nisu uspjeli i cijeli pohod se završio potpunim neuspjehom.

Uvod

Krstaši su tokom Prvog krstaškog pohoda osnovali tri države: grofoviju Edesu, kneževinu Antiohiju i Jerusalimsku kraljevinu. Godine 1109. osnovana je i grofovija Tripoli. Krstaške države su u periodu između prva dva krstaška rata neprestano vodile ratove sa raznim muslimanskim vladarima, ali je bilo i međusobnih sukoba zbog kojih je obrazovano i nekoliko saveza između krstaških i muslimanskih vođa.

Na čelu glavne krstaške države, Jerusalimske kraljevine, do izbijanja Drugog krstaškog rata na prestolu je boravilo četiri vladara: Gotfrid Bujonski, Balduin I, Balduin II le Burž i Fulk I Jerusalimski sa svojom ženom Melisendom. Atabeg Mosula Ibad ed Din Zengi je početkom tridesetih godina počeo ugrožavati nezavisnost krstaških država. Njegovi pohodi nakratko su prekinuti dolaskom vizantijskog cara Jovana Komnina u krstašku zemlju (1142. godina). On je zahtevao povraćaj kneževine Antiohije na koju je Vizantija polagala pravo još od vremena Prvog pohoda. Međutim, Jovan je poginuo prilikom opsadenekog grada pogođen strelom u oko. Iste godine umro je i Fulk Jerusalimski. Smrću Fulka Jerusalimskog Kraljevina je izgubila možda poslednjeg jakog vladara. Kraljica Jerusalima postala je Melisenda. Zengiju sada nije imao ko da se suprotstavi.

Pad grofovije Edese

Edesom je u to vreme komandovao sin Žoscelina od Kurtnoa, Žoscelin II. Zengi je stigao pred zidove grada 28. novembra 1144. godine i podigao opsadu. Žoscelin se tada nije nalazio u gradu već u nekim ratnim pohodima. Saznavši da je grad pod opsadom, zatražio je pomoć od Melisende i Rajmunda od Poatjea. Međutim, spasilačke armije nisu uspele da stignu na vreme. Zengi je sve bešnje napadao grad koji se grčevito branio. Kada je jedna od kula minirana i srušena, muslimani su upali u grad i izvršili pokolj. Od Franaka se niko nije uspeo spasiti. Hrišćani su više stradali od povreda prilikom bega nego od turskog mača. Grad je osvojen 24. decembra, a citadela je pala dva dana kasnije.

Zengi ipak nije dopustio da muslimani potpuno unište lokalno stanovništvo već je uskoro naredio prestanak pokolja i čak povratak sve opljačkane imovine. Ovo je važilo isključivo za domaće hrišćansko stanovništvo, dok su muslimani prema franačkim hrišćanima bili nemilosrdni.

Reakcija u Evropi

U Evropi je saznanje o padu Edese izazvalo veliko zaprepašćenje. Mnogobrojni hodočasnici koji su se vraćali iz Jerusalima širili su strašne vesti. Početkom 1145. godine kod pape Evgenija III stiglo je poslanstvo jermenske crkve koja je predlagala uniju sa rimokatoličkom. Od njih je papa saznao sve detalje. Koliko je poznato, Žoscelin nije tražio pomoć od pape, ali je to učinio Rajmund od Poatjea. Vest je najviše odjeknula u Francuskoj budući da je većina krstaških barona bila iz ove države. Francuska crkva je vršila pritisak na papu da organizuje novi krstaški pohod protiv muslimana. Tome u prilog išla je i neočekivana smrt Zengija koga je 1146. godine ubio sluga na spavanju.

Za odlazak u Svetu zemlju bio je zainteresovan i francuski kralj Luj VII lično jer je jednom prilikom naredio pokolj hrišćanskog stanovništva u gradu Vitri u Šampanji pa je smatrao da će se ubijanjem muslimana iskupiti za ubijanje hrišćana. Uz sve to, Luj se smatrao direktnim naslednikom Karla Velikog pa je stoga smatrao za dužnost da i on, kao i njegov prethodnik krene u Svetu zemlju. Tada se verovalo da je Karlo zaista organizovao prvi krstaški pohod. Danas se zna da to nije istina. Uostalom, Luj nije imao izbora. Krstaški ratovi ušli su u krv riterskom društvu u Francuskoj. Sve osim odlaska u Svetu zemlju smatralo bi se za izvlačenje. Njegov odlazak u Svetu zemlju bio bi presedan, po prvi put u istoriji Kapeta jedan kralj bi francusku vojsku izveo van Francuske.

Pripreme

U dogovoru sa papom Evgenijem, Luj je pozvao francusko plemstvo na krstaški rat. Međutim, odziv nije bio nikakav. Stanovnici Francuske su se dosta naslušali strahota da bi onako slepo, kao pre pedeset godina, krenuli u avanturu bez povratka. Kralju je trebao čovek koji će animirati iste one želje iz početka krstaških ratova, a koje su za sve ove godine pomalo potonule u zaborav. Najpogodniji za to bio je Sveti Bernard.

Od početka krstaških ratova opatija Klini se strahovito obogatila. Njena imovina, raskošne crkve i liturgijski sjaj nikako nisu mogli dobiti odobravanje od onih koji su tražili evanđeoski ideal, patnje, askezu i misticizam. Osnivač Cistercitskog monaškog reda, Bernard od Klervoa, bio je već duže vreme najveći autoritet hrišćanskog sveta. Niko se nije mogao meriti s njime; delio je leksije kraljevima, grdio pape, propovedao jevanđeoski život, a sam je bio veliki namćor koji je svojim ugledom nemilosrdno gonio sve one koji se, po njegovim merilima, nisu uklapali u hrišćanski život.

Propovedi u Francuskoj

Početkom marta 1146. godine papa Evgenije je zvanično odobrio Bernardu propovedanje krstaškog pohoda. Dana 31. marta 1146. godine Sveti Bernard se obratio francuskom plemstvu u Vezleu. Ova predstava trebalo je da se održi u zatvorenom prostoru, ali je zbog mnoštva slušalaca održana na otvorenom polju. Na uzdignut podijum je lično kralj Luj VII, pod zastavom koju je poslao papa, pomogao Bernardu da se popne. Tada je Bernard održao svoj možda i najbolji govor. Pad Edese je predstavio ne kao katastrofu već kao deo Božijeg plana jer Bog je dozvolio Zengiju da osvoji državu kako bi hrišćanima omogućio da isperu svoje grehe.

Treba napomenuti da Bernard u svojim govorima nikada nije pokazao da mrzi islam kao religiju. Za njega je jednostavno postojala činjenica da je Sveta zemlja njima pala u ruke. Tokom Prvog krstaškog rata svi propovednici su se obraćali hrišćanskom svetu kao kolektivu. Bernard se ovoga puta obraćao pojedincima prikazujući Drugi krstaški rat kao mogućnost individualnog spasenja duše.

Kada je Sveti Bernard završio svoj govor, kralj Luj je klekao pred njega i iz njegovih ruku dobio crveni krst. Za njime su sledili i mnogi od prisutnih, a Bernard nije mogao zadržati suzepa ih je brisao platnenim krstovima i onda ih delio ushićenom narodu. Ni to nije bilo dovoljno, pa je na kraju cepao delove sopstvene odeće i delio mesto platnenih krstova kojih je nedostajalo. Na kraju ovog govora održano je većanje na kome je zaključeno da je potrebno godinu dana da se pohod pripremi.

Slične uspehe je Sveti Bernard doživeo u čitavoj Francuskoj.

Propovedi u Nemačkoj

Nakon Francuske, Sveti Bernard je prešao u Nemačku, najmoćniju državu tog doba sa najbrojnijim hrišćanskim stanovništvom. Tamo su pozivi na krstaški rat ponovo počeli izazivati antisemitizam, a pokretač je bio neki cistecitski monah po imenu Raul koji je putovao i pozivao hrišćane da napadnu jevreje. Pisma koja mu je Bernard slao nikako nisu uticali na njega. Bernard je u Nemačku stigao oktobra 1146. godine. Odmah po dolasku je zaustavio Raula tvrdeći da je poslat od đavola.

Uspeh Svetog Bernarda u Nemačkoj bio je ogroman. Održao je propovedi u Frajburgu, Baslu, Šafhauzenu i Konstanci. Njegove propovedi podsećale su na propovedi Petra Pustinjaka. Bernard je govorio latinskim jezikom tako da ga je malo ko razumeo. Ipak oduševljenje je bilo ogromno, a nekoliko puta je pretila opasnost da svetina u ekstazi ne rastrgne Svetog Bernarda. I momenat kada je Bernard držao propovedi bio je izuzetno povoljan za aktivnosti takve vrste. Nemačka je već duže vreme patila od strahovite gladi tako da su u već od gladi poluludom narodu ekstatične vizije Svetog Bernarda lako izazivale reakcije poput verske histerije. Narod je bio željan čuda tako da su se mnogi do krvi tukli i ubijali kako bi došli u situaciju da ih senka Svetog Bernarda dotakne.

Cilj Svetog Bernarda bio je da ubedi nemačkog cara Konrada III da organizuje pohod. Konrad je već bio star i bolestan tako da je bilo teško poverovati da će on krenuti na tako naporan put. Stoga se nimalo nije obradovao kada je saznao za vest o dolasku Svetog Bernarda tim više što se Bernard prema njemu obraćao kao prema individui a ne kao prema caru. Na kraju je car pod naletom rečitosti Bernardove ipak pristao da krene u rat. Zaplakao je i obećao da će staviti krst na sebe i krenuti u pohod.

Rezultat

Sveti Bernard ipak nije bio zadovoljan postignutim. U martu 1147. godine u Frankfurtu je pozvao na krstaški rat, ali protiv Slovena. Nedugo zatim, gomile Engleza, Flamanaca i Frizijaca, pod direktnim uticajem Svetog Bernarda, krenulo je u Španiju ne bi li i tamo pomogli borbu protiv muslimana (rekonkista). Stigli su načno na vreme da uzmu učešća u strahovitom pokolju muslimana u Lisabonu (24. oktobar). Sada je konačno i Sveti Bernard bio zadovoljan jer je uspeo da animira tri krstaška pohoda: u Svetu Zemlju, Španiju i na Slovene. Za ovim krstašima krenuli su i cistercitski monasi ne bi li osnivali svoje manastire u novoosnovanim zemljama.

Među armijama koje su se kretale ka Svetoj zemlji nikako nije bilo ljubavi. Između francuske i nemačke vojske vladao je antagonizam jer su ove dve države bile u ratnom sukobu. Osim toga, u Evropi je postojala legenda da će neki vladar, naslednik Karla Velikog, najaviti dolazak hiljadugodišnjeg mira i prosperiteta koji prethode drugom Hristovom dolasku, tako što će ući u Jerusalim. Veliki deo propovedi koje su se odnosile na Drugi krstaški rat upravo se bazirao na ovome, a sve je to uticalo i na Konrada i Luja. Obojica su verovala da su upravo oni ti koji će ispuniti proročanstvo budući da su se obojica smatrali naslednicima Karla Velikog.


Krstaški ratovi

Krajem maja 1147. godine Konrad III je pokrenuo svoju armiju ka Carigradu. Procenjuje se da je armiju činilo oko 20.000 krstaša. Sa carem je bio i jedan kontigent iz Lorene. U armiji su se nalazila krupna feudalna imena: Fridrih od Švabije (kasnije Fridrih Barbadosa), Oto od Frajzingena, Henri od Austrije, Velf Bavarski, Herman od Badena, Henri od Tula, Stefan (biskup Meca), Viljem od Montferata... Naravno, tu je bilo mnoštvo supruga, kćeri, ljubavnica, slikara, muzičara, kuvara, zapravo čitava bulumenta onih koji su trebali baronima olakšati ovaj put.

I pored međusobnih sukoba, armija bez većih incidenata dolazi do Carigrada (20. jul). Tamo je ostala do septembra kada su prešli na drugu stranu Bosfora. Francuska armija krenula je nešto kasnije (8. juna). Uz francuskog kralja Luja VII putovala je i kraljica Eleonora Akvitanska, čuvena lepotica i najveći zemljoposednik u Evropi. Sama francuska armija bila je veoma slična nemačkoj. I tu su bila najkrupnija imena francuskog plemstva – Anri od Šampanje, Alfons Žordan (sin Rajmunda Tuluškog), Tijeri od Flandrije, kraljev brat Robert... I tu je bilo mnoštvo siromašnih hodočasnika.

Vizantija

Manojlo Komnin, vizantijski car u to vreme je upravo sklopio savez sa Turcima kada je čuo da se krstaške armije približavaju Carigradu. Za njega je dolazak krstaša bio mnogo veći problem od Turaka jer je znao da će njihov dolazak učvrstiti kneževinu Antiohiju. Luj je u Carigrad stigao 4. oktobra. Od strane vizantijskog cara dočekan je prijateljski. Religijoznom Luju su pokazane sve veće crkve u Carigradu, priređeni su svečani banketi... Međutim, za sve ostale krstaše su gradske kapije ostale zatvorene. Zbog toga su se javili predlozi da krstaši napadnu Carigrad u znak osvete za ono što je Jovan Komnin učinio u Antiohiji. Opasnost za Carigrad je bila zaista velika.

Grad ipak nije napadnut jer su sveštenici uspeli nagovoriti Luja da nastavi sa pohodom podsećajući ga koji su pravi ciljevi pohoda. Tome je doprinela i lažna vest koju je proturio Manojlo da su nemački krstaši već osvojili Ikoniju i pobili 14.000 krstaša. Luj nije želeo da Nemci prikupe sve zasluge rata pa je naredio prelazak preko Bosfora.

Uništenje nemačke armije

Konrad je sa svojom armijom prešao Bosforski moreuz već septembra 1147. godine, kada Luj sa svojom armijom još nije stigao ni do Carigrada. Kao i armije koje je predvodio Petar Pustinjak tokom Prosjačkog krstaškog pohoda, i ovi krstaši su ubijali sva ljudska stvorenja na koja su nailazili. Put je bio loše organizovan tako da su ubrzo počeli da pate od gladi i žeđi. Uspeli su se nekako dovući do Dorileja gde ih je sačekala armija seldžučkog sultana Masuda I. Bitka kod Dorileja odigrala se 26. oktobra 1147. godine i završena je potpunim porazom krstaške vojske. Armija je gotovo u potpunosti isečena. Konrad je ostao bez celokupne pešadije, svi hodočasnici su stradali, a spasao se samo mali broj vitezova (prema nekim izvorima tek desetina). Ostatak su Turci prodali u roblje. Konrad je uspeo da se spase u vrati u Carigrad. Tamo se teško razboleo, a postoje tvrdnje da ga je u postelji služio sam car Manojlo. Tokom marta 1148. godine dobio je brod kojim se vratio u Svetu zemlju.

Francuska armija

Krajem 1147. godine francuska armija prelazi moreuz. Već na početku pohoda, Luj je shvatio da je onaj zamišljeni put kojim se Karlo Veliki kretao bila velika greška i da religiozne želje i stvarnost ratovanja nisu jedno te isto. Putevi Male Azije koji su glađu skoro uništili armiju Prvog krstaškog rata sada su pretili uništenjem i Drugog rata. Raspoloženje je postalo još mračnije kada se doznalo da su vesti o nemačkom osvajanju Ikonije lažne. Počelo se govoriti o izdaji Vizantije.

Do februara sledeće godine Francuzi su stigli do luke Atalije. Sada je trebalo raspraviti šta dalje. Ako se nastavi marširati, trebalo bi 40 dana puta do Antiohije. Za razliku od Prvog krstaškog rata čije su se armije kretale u leto, armije Drugog rata kretale bi se po zimi. To je bilo gotovo neizvodljivo. Na kraju je doneta odluka da se od Vizantije zakupe brodovi koji će pomorskim putem preneti krstaše do Antiohije. Put morem trajao bi samo tri dana. Međutim, brodova je bilo malo, a krstaša i hodočasnika previše. Odlučeno je da se na put pošalje samo aristokratija, vitezovi i nešto pešadije. To je značilo katastrofu za ostatak koji su u Ataliji bili osuđeni na smrt glađu jer su Turci kao i tokom Prvog pohoda uništavali zemlju dok su bežali.

Putovanje brodom od Atalije do luke Svetog Simeona trajalo je duže nego što je planirano jer su nepovoljni vetrovi bacili brodove Luja VII do Kipra. Za njega je put trajao dve nedelje; u luku Svetog Simeona je stigao tek 19. marta 1148. godine. Tu je svečano dočekan od Rajmunda od Poatjea koji je bio ujak i tajni ljubavnik Eleonore Akvitanske zbog čega ga Luj nije podnosio. Rajmund ih je trijumfalno uveo u Antiohiju. Eleonora je bila oduševljena raskoši Antiohije koja se potpuno razlikovala od Pariza i drugih francuskih varvarskih gradova. Za razliku od nje, Luj i veliki broj krstaša su bili razočarani takvim životom krstaša. Očekivali su da će naići na skromne ratnike koji brane Sveti Grob od napada nevernika. Bili su zavarani spoljašnjošću, a nisu shvatali da Rajmund i domaći krstaši sede na otvorenom vulkanu gde niko nije siguran da li će doživeti sutrašnji dan. Između Luja i Eleonore izbija sukob jer je Luj naredio da vojska krene ka Jerusalimu, a ona je želela da ostane u Antiohiji i odbila je da ga prati. Zbog toga ju je on na silu odveo brodom ka Jerusalimu.

U Akri su se konačno susreli Konrad i Luj dočekani od kraljice Melisende i njenos sedamnaestogodišnjeg sina Balduina III. Doček je bio svečan, a Luj je konačno dobio priliku da se pomoli na Golgoti, Hristovom Grobu, mestu Hristovog rođenja u Vitlejemu i drugim svetim mestima. Međutim, ponovo je bio razočaran neskromnim životom hrišćana u Jerusalimu i njihovim bračnim vezama sa domorotkinjama. Jedan deo krstaša je odlučio da se vrati u Evropu. Ipak, u Svetoj zemlji je ostalo oko 50.000 krstaša.

Vojne akcije

Krstaške armije pristigle iz Evrope bile su ogromne. Sve krstaške države nisu mogle sakupiti toliki broj vojnika. Pitanje je bilo u kom pravcu usmeriti napade. Brojnost armije omogućavala je osvajanje bilo kog muslimanskog grada. Na nesreći domaćih krstaša, Luj je odabrao Damask sa kojim je Jerusalim već bio u dugogodišnjem savezu. Razlog za to bila je želja Luja da osvoji neki grad za koga se u Evropi znalo i time doprinese hrišćanstvu. U Evropi još uvek niko nije čuo za Mosul ili Alepo, ali je Damask već bio druga priča.

Napad na Damask otpočeo je 24. jula 1148. godine i trajao je samo četiri dana. Sam napad je bio dobro isplaniran, ali je krstašima najveći problem predstavljao nedostatak vode. Damaski vladar Unuru je pretio krstašima da će grad predati Zengijevim sinovima Nur ad Dinu i Saif ed Dinu ukoliko ne podignu opsadu. Na kraju su se domaći krstaši odlučili na prekid napada i povlačenje u Jerusalim.

Kraj krstaškog rata

Opsada Damaska

Domaći hrišćani su u Jerusalimu optuženi za izdaju i primanje mita. Pridošlim krstašima nije bilo jasno stanje u zemlji i potreba održavanja mira sa muslimanima. Luj i Konrad bili su veoma besni na domaće krstaše iako je, u suštini, njihova akcija bila opravdana. Nisu mogli da shvate tamošnji život; luksuz, druženje sa muslimanima, spremnost na pregovore, sve to je bilo u suprotnosti sa njihovom predstavom o hrišćanima u Svetoj zemlji. Jednostavno, evropski krstaši nisu prihvatali ove „Sirijce“, kako su nazivali domaće krtaše, za branioce vere. Zbog toga su odlučili da se vrate u Evropu. Uskoro je cela krstaška armija sa svojim vladarima otputovala iz Svete zemlje, a da ništa dobro nisu učinili za krstaške države već su ih, upravo suprotno, doveli u nepopravljiv konflikt sa Damaskom, njihovim jedinim saveznikom. Od krupnijih feudalaca nije ostao niko izuzev Bertranda Tuluškog (sina preminulog Alfonsa Žordana) koji je sklopio savez sa Damaskom i Nur ad Dinom o napadu na Tripoli. Ovaj napad se završio neuspehom.

Posledice Drugog krstaškog rata

Rezultati Drugog krstaškog rata bili su nepovoljni i po evropske i po domaće krstaše. Veliki broj nemačkih vojnika izginuo je u Svetoj zemlji u bici kod Dorileja na početku pohoda. Jerusalim je zapao u sukob sa Damaskom, a odnosi između Evrope i Jerusalima su pogoršani. Ubuduće će pomoć krstaškim državama iz Evrope biti sve manja. Nur ad Din je mogao da odahne i da slobodno napada i osvaja krstaške teritorije. Ubrzo će stradati vladari Antiohije i Edese, Žoscelin II i Rajmund od Poatjea, a Jerusalimska kraljevina će ostati u slabim rukama.

Reakcija u Evropi

Krstaši koji su se vratili u Evropu su Svetog Bernarda optuživali za neuspeh pohoda. On se pravdao time da su gresi vođa armija bili toliki da ih ni krstaški pohod nije mogao sprati. Ugled Svetog Bernarda znatno je opao. U Vircburgu je jedan monah sasvim otvoreno napadao njega i papu Evgenija III. Po njemu su obojica bili pseudo proroci koji su propovedali pod uticajem đavola. Međutim, bilo je i dobrih strana. Nastao je kult Presvete Bogorodice, malo manje krvoločna religija. Čudno je da je upravo Sveti Bernard bio jedan od prvih koji je vatreno propovedao ovaj novi pravac.
User avatar
Outlook
 
Posts: 341
Joined: Sat Dec 27, 2014 9:52 am

Return to Historija

Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 1 guest
cron